Lumbalni sindrom i lumboishialgija

Lumbalni sindrom (lumbago) je termin za bol u donjem delu leđa (u krstima), odnosno u slabinskom delu kičme. Bol može biti veoma jak, nekad povremen, pojavljuje se postepeno ili naglo i može da se ponavlja. Gotovo 80% ljudi bar jednom u toku života ima bol u leđima.

Lumboishialgija (lat. lumboischialgia) ili išijas je skup simptoma izazvan kompresijom ili nadražajem jednog od pet korenova išijadičnog živca (lat. n. ischiadicus). Među simptomima dominira bol koji je lokalizovan u donjem delu leđa, krstima, sedalnom regionu, sa njegovim širenjem u nogu, moguće sve do stopala, a pri tome mogu biti prisutni trnjenje, peckanje, žarenje, slabost mišića i otežano pomeranje noge i kretanje. Tipično je da su simptomi lokalizovani jednostrano.

Uzroci i faktori rizika za nastanak lumbalnog sindroma

Pored savremenog, nezdravog načina života, do navedenih poremećaja dovodi i prekomerno opterećenje u slabinskom delu kičme.

Glavni uzroci lumbalnog sindroma ili lumboishialgije mogu biti razni, a među njima su:

• starenje,
• osteoporoza,
• oštećenje (hernijacija) diska između kičmenih pršljenova,
• slabost leđnih mišića,
• fizički napori,
• podizanje teških predmeta,
• savijanje,
• saginjanje,
• iznenadni nespretni pokreti,
• vibracije,
• dugotrajno sedenje i neprirodni položaj tela,
• velika telesna visina  i gojaznost,
• trudnoća,
• pušenje,

Dok su retki, ali veoma ozbiljni uzroci, tumori kičme i organa u karlici i izvan nje sa metastazama, kao i neke druge bolesti.

Po dužini trajanja bolesti lumbalni sindrom se deli na akutni (sa trajanjem manje od 6 nedelja), subakutni (6-12 nedelja) i hronični lumbalni bol (više od 12 nedelja). Duže trajanje lumbalnog sindroma može biti povezano sa pridruženim psihosocijalnim problemima, koji zahtevaju dodatnu i adekvatnu terapiju.

Lečenje lumbalnog sindroma

Lečenje zavisi od uzroka i kliničke manifestacije lumbalnog sindroma, odnosno lumboishialgije. Posle pregleda lekara specijaliste fizikalne medicine i rehabilitacije, za svakog bolesnika ponaosob, pravi se plan lečenja. Tretman akutnog nespecifičnog lumbaga se tipično svodi na konzervativne mere, kao što je kraće mirovanje (ne duže od 2-3 dana) i to samo kod akutnog i intenzivnog bola, uz poštedu od provokativnih pokreta, ali bez pasivizacije i izbegavanja umerene dnevne aktivnosti.

Protiv bola se primenjuju odgovarajući medikamenti i drugi terapijski postupci među kojima su blokada bola elektroterapijom ili terapija laserom, a za brži oporavak mogu se primeniti i drugi terapijski principi kao što su ultrasonografija, kratkotalasna dijatermija, transkutana električna nervna stimulacija, interferencijalna terapija i druge vrstre terapija.

Kada počne da se smanjuje intenzitet bola, tada se postepeno uvodi i intenzivira fizikalna terapija, uz primenu odgovarajućih vežbi. Tako se već u ranoj fazi može početi sa laganim statičkim vežbama, saglasno fizičkom stanju pacijenta, uz lagane šetnje, plivanje i neopterećujuće dnevne aktivnosti. Fizičke aktivnosti treba povećavati postepeno i progresivno, tokom nekoliko dana, pa i nedjelja, sa ciljem jačanja mišića duž kičme, što obezbeđuje stabilnost donjeg dela kičmenog stuba i smanjenje pritiska između pršljenova.

Bolesnik treba da spava na ravnoj postelji, na poslu da izbegava podizanje tereta pri savijenoj kičmi, da ne pravi nagle pokrete i uvrtanje kičme, a kod kuće treba sam da obavlja odgovarajuće vežbe za koje je edukovan. U nekim slučajevima, ako su prisutni i psihološki poremećaji (anksioznost, strahovi, depresija, pesimizam, pasivizacija i izbegavanje aktivnosti) mogu se dodatno primenjivati i odgovarajući psihološki terapijski postupci i podrška pacijentu da on razvije sopstvene pozitivne obrasce ponašanja i optimističke stavove koji će doprineti bržem otklanjanju bola i efikasnijem lečenju.

Prevencija lumbaga

U prevenciji ponovnog nastanka lumbalnog sindroma ključna je svakodnevna primena ispravnog držanja tela i izbegavanje provokativnih položaja, pokreta i opterećenja tela, a za ovo se pacijent posebno edukuje. Takođe se preporučuje redukcija prekomerne telesne težine, prestanak pušenja, odgovarajuća i odmerena fizička aktivnost kao što su šetanje, trčanje, plivanje, vežbe istezanja, gimnastika i ostale mere, a po potrebi savetuje se i promena profesije i stila života ukoliko oni spadaju u faktore rizika.

Prognoza

Bolest je u većini slučajeva benigne prirode i ima dobru prognozu. Tegobe uglavnom prestaju posle nekoliko dana, ali mogu trajati i do 6 nedelja, pa i duže. Lečenje lumbalnog sindroma je prvenstveno konzervativno, ali je ponekad potrebno i hirurško lečenje koje je usmereno ka uklanjanju uzroka i sprečavanju ponovnog pojavljivanja bolesti.

Urgentno stanje, koje zahteva hitnu hirušku intervenciju, je prisustvo izražene slabosti u jednoj ili obe noge, uz probleme sa pražnjenjem mokraćne bešike i creva i seksualnim poremećajima. Ovakvo stanje nastaje zbog pritiska na snop nerava koji izlaze iz dna kičmene moždine i ono se mora što pre otkloniti operativnim putem.

U zaključku se može navesti da je lumbalni sindrom često oboljenje današnje populacije, u većini slučajeva benigne prirode, ali da zahteva adekvatnu terapiju uz aktivno uključivanje pacijenta. Terapija koja se primenjuje je najčešće u vidu konzervativne, a retko hirurške terapije. Takođe je važna i prevencija ponovnog nastanka ovog sindroma za koju se pacijent edukuje i u koju se aktivno uključuje.